Zoran Lazić iz Grušića: Programerski posao zamenio pčelarstvom

Duže od decenije Zoran Lazić iz Grušića posvećen je pčelarstvu, nastavljajući porodičnu tradiciju i negujući ljubav prema prirodi. Po struci programer, odlučio je da gradski ritam zameni mirnijim životom na selu, a prve korake u ovom poslu napravio je uz pomoć ujaka, koji mu je poklonio prve tri košnice. Danas njegov pčelinjak broji oko 35 košnica, a iza svakog kilograma meda stoje mnogo rada, putovanja i prilagođavanja sve zahtevnijim uslovima u prirodi. Odluka da se posveti pčelarstvu za Zorana nije bila samo izbor dodatnog posla, već i način da se približi prirodi i nastavi put svojih predaka. Iako je po obrazovanju i zanimanju programer, pčelarstvo mu je donelo drugačiju svakodnevicu, ispunjenu radom na otvorenom, brigom o pčelama i praćenjem promena u prirodi.

- Počeli smo porodično da se bavimo pčelarstvom pre desetak, jedanaest godina. Prve košnice dobio sam od ujaka, tri komada, da bih započeo, a onda sam nastavio dalje - priča Zoran Lazić. 

Dobre prirodne mogućnosti, ali bez selidbe pčela nema uspeha

Područje Grušića i zapadne Srbije ima dobre prirodne preduslove za pčelarstvo. Prolećna paša, voćnjaci, bagrem i lipa pčelama pružaju mogućnost da prikupljaju nektar tokom različitih perioda godine. Ipak, kako objašnjava Lazić, za ozbiljnije prinose nije dovoljno osloniti se samo na paše u svom kraju. Pčelari zato prate cvetanje biljaka i vremenske prilike, a svoje košnice sele tamo gde u određenom trenutku postoje povoljniji uslovi za ispašu pčela.

- Mislim da je ovo generalno povoljno podneblje, jer u proleće imamo prve paše i dosta voća u ovom kraju. Zatim dolazi bagrem, ima malo i lipe, dok za ostale paše pčele moramo da odvozimo - objašnjava naš sagovornik. 

Takav način rada zahteva dobru organizaciju, vreme i dodatne troškove, ali je često neophodan kako bi pčele iskoristile različite izvore nektara.

- U proleće ih vozimo na uljanu repicu na sever Bačke, u okolinu Feketića. Zatim ih vraćamo ovde na bagrem, koji možda nešto kasnije stiže u zapadnoj Srbiji, u Pecku. Posle ih ponovo vraćamo i pripremamo za lipovu pašu na Fruškoj gori - kaže Lazić. 

Ovakva selidba košnica pokazuje da pčelarstvo nije samo briga o pčelama u sopstvenom dvorištu. Ono podrazumeva stalno praćenje prirode, procenu pravog trenutka za selidbu i spremnost da se pređe i veća udaljenost kako bi se obezbedili što bolji uslovi za pčelinje zajednice.

Meda je sve manje, a pčelama sve teže

Iako se pčelarstvom bavi nešto više od deset godina, Lazić kroz sopstveno iskustvo, ali i razgovore sa iskusnijim kolegama, primećuje da do meda nije lako doći kao nekada. Promene u prirodi i sve neizvesniji uslovi tokom pašnog perioda predstavljaju izazov za pčelare, koji često moraju da prilagođavaju planove i način rada.

- Moj utisak je, mada tih deset godina u pčelarstvu nije mnogo u poređenju sa iskustvom drugih pčelara sa kojima komuniciram, da je meda sve manje -  ističe Lazić.

Savremeno pčelarstvo donosi i nove tehnologije, opremu i načine rada koji olakšavaju pojedine poslove. Ipak, uprkos napretku i inovacijama, čovek ne može u potpunosti da utiče na prirodne uslove od kojih zavisi proizvodnja meda. 

- Kao i u svakom poslu, i ovde ima modernizacije i određenih pomaka. Svake godine postoje neke inovacije u pčelarstvu i sve se radi na tome da se čoveku olakša. Međutim, pčelama je sve teže i mislim da im uslovi ne pogoduju iz nekih razloga - kaže naš sagovornik. 

Za pčelare to znači da je potrebno mnogo više od iskustva i dobre volje. Potrebni su stalno praćenje stanja u košnicama, prilagođavanje promenljivim vremenskim prilikama i pažljivo planiranje svake naredne paše.

Kvalitet pre količine

Lazićev pčelinjak danas broji oko 35 košnica, pa je reč o porodičnoj proizvodnji koja nije zasnovana na velikim količinama, već na pažljivom radu i prodaji meda poznatim kupcima. Najveći deo meda plasira se u teglama, direktno kupcima, dok se u godinama kada za to ima mogućnosti deo prodaje i na veliko. 

- Nemamo nešto mnogo košnica, oko 35, tako da med koji pčele donesu uglavnom pakujemo u tegle. Najveći deo prodajemo tako, mada imamo i neke kupce na veliko. Uglavnom, ono što prodajemo ide u teglama - objašnjava Zoran. 

Direktna prodaja omogućava malim proizvođačima da izgrade odnos sa kupcima i da predstave svoj proizvod ljudima koji žele da znaju odakle med dolazi i ko stoji iza njegove proizvodnje. Iza svake tegle nalazi se mnogo više rada nego što se na prvi pogled čini: od pripreme košnica i praćenja razvoja pčelinjih društava do selidbe na paše, vrcanja i pakovanja meda.

Ljubav prema prirodi kao pokretač

Priča Zorana Lazića iz Grušića pokazuje da pčelarstvo i danas može da bude spoj porodične tradicije, ljubavi prema prirodi i savremenog načina života. Iako je njegova osnovna struka programiranje, pčele su postale važan deo svakodnevice i posla koji zahteva strpljenje, odgovornost i stalno učenje. U vremenu kada se pčelari suočavaju sa sve većim izazovima, od promenljivih vremenskih uslova do neizvesnih prinosa, opstanak malih pčelinjaka zavisi od znanja, prilagođavanja i istrajnosti.

Za Zorana, koji je prve tri košnice dobio od ujaka, sve je počelo jednostavno - željom da se oproba u pčelarstvu. Više od deset godina kasnije, taj početak prerastao je u porodičnu priču koja se nastavlja uz svaki novi početak sezone i svaku novu teglu meda.

Projekat "Šabačka sela kroz ljude i običaje" sufinasira grad Šabac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu, nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.